Književnost

Svijetu se ne može ugoditi 

KORNJAČA I ZEC

Dobitnik Oskara u kategoriji kratkometražnih animiranih filmova.

Pogledajte crtani "Paperman"

"Partly Cloudy" je divni crtani film koji će vam pokazati odakle rode donose bebe mladim mama, ali i životinjama.

PREPRIČAVANJE

Kada priču koju si pročitao ispričaš drugu ili drugarici - to se zove PREPRIČAVANJE.

Priču koju je neko već ispričao - ti PREPRIČAVAŠ, PRIČAŠ JE NA SVOJ NAČIN I SVOJIM REČIMA.

Dobro prepričava onaj ko:

- prepričava zanimljivo, jednostavno i jasno

- ne propušta ništa važno,

- vodi računa o fabuli (niže događaje onim redom kojim su dati u priči),

- ne ponavlja iste reči bez određenog značenja, kao što su: i onda je, zatim je, kada je itd

BOLESNIK NA TRI SPRATA - Branko Copic

Direktor zoološkog vrta: (Lista imenik)

Kolega: Šta tražite?

Direktor zoološkog vrta: Šta tražim! Ovo je jako važno! Broj… A, evo ga!

Sestra: Ordinacija doktora Jana. Izvolite!

Direktor zoološkog vrta: Doktore brzo! Brzo!

Sestra: Polako nigde ne gori!

Direktor zoološkog vrta: Ali, doktore hitno je! Brzo…

Sestra: Pa nisam ja doktor. Sačekajte sad će vam se javiti doktor Jan.

Doktor Jan: Doktor Jan, izvolite.

Direktor zoološkog vrta: Doktore dragi, hitno je vrlo!

Doktor: Dobro, dobro, prvo mi recite o čemu se radi.
Direktor zoološkog vrta: Imamo gosta, boli ga grlo!"
Doktor: Imate gosta? Da nije stranac?
Direktor zoološkog vrta: Pravo ste rekli. Jest, Afrikanac!

Doktor: Doći ću brzo, za jedan sat kažite samo, na koji sprat?
Direktor zoološkog vrta: Na kome spratu? Teško je reći, boli ga čitav - drugi i treći!
Doktor (čudi se ): Kakav vam je to bolesnik? Sestro kakav je ovo poziv! Da li se to vi sa mnom šalite?  Jel' trospratan?!
Direktor zoološkog vrta: "Doktore, jeste, to nije varka, zovemo, znate, iz zoo-parka.

Doktor: A tako!
Direktor zoološkog vrta :Žirafu jednu boli nam vrat, a to je - drugi i treci sprat!

Doktor: E, blago meni!

Pacijenti: Doktore, a kada ću ja doći na red!?

DVA PISMA

JOCA (nestrpljivo se vrti oko mame koja radi nešto za stolom): Mama…

MAMA (radi i ne gleda Jocu): Šta je sine?

JOCA (nestrpljivo se vrti oko stola): Mama, da li je bio poštar?

MAMA (začuđeno ga gleda): Nije. Zašto te to zanima?

JOCA (zbunjeno): Onako…Samo pitam…

MAMA (nastavlja da radi): Idi igraj se.

JOCA (vrti se oko stola neodlučno): Mama…Mama…

MAMA (nestrpljivo): Pa šta je sad opet!?

JOCA (stidljivo): Mama, možda je poštar već bio…

MAMA (ljutito): Još je rano. Poštar dolazi oko dvanaest časova. Gledaj ti svoja posla!

JOCA (i dalje se vrti oko stola): Mama…A što ne pogledaš, možda je neko pismo stiglo…

MAMA (naglo ustaje od stola): Samo me uzalud teraš da ustanem! (Odlazi napolje)

JOCA: (veselo skakuće po sobi i trlja ruke): Ura, ura,…

MAMA: (vraća se i u ruci nosi parče papira): Našla sam u sandučetu pismo!

JOCA: (značajno): A kakvo pismo!?

MAMA: (gleda u pismo): Ne znam! Sad ću ga pročitati… (čita). Baš čudno neko pismo…

JOCA:(postiđeno gleda u pod): Mama… Znaš učitelja treba svi da slušaju…

MAMA: (pogleda kroz prozor): Joco, opet je prošao poštar! Idi sad ti i pogledaj u sanduče. A kad se vratiš daću ti ovo što je učitelj napisao.

JOCA: Hoću mama. (odjuri napolje)

MAMA (sama sebi govori i smeši se): Klin se klinom izbija…

JOCA (krije nešto iza leđa): Mama… Ovaj…

MAMA (trgne se): A ti si. Ima li nešto u sandučetu? (viri Joci iza leđa) Pismo! (značajno). Možda u ovom pismu direktor poručuje da ti kupim karamele.

JOCA (bezvoljno joj pruža pismo): Ovaj… Izvoli…

MAMA (čita pismo) Da li si čuo ti, sine ovo?

JOCA (pokunjeno): Čuo sam… Stvarno ću drugi put paziti.

Mačak otišao u hajduke

Bruji veselo vodenički točak, glas mu putuje sunča­nim poljima i gubi se u staroj bukovoj šumi, punoj tišine i vlažnih sjenki. U vodenici drijema mlinar Triša, star i dobroćudan čičica. Pokraj njega sjedi njegov debeli mačak, i on takođe drijema.

– Djeda Trišo – javi se mačak, pospan i lijen – djeda Trišo, čuješ, ulovi mi jednog miša.

– Miša, kakvog miša, rođeni? – začudi se djeda. – Nikad nisam lovio miševe. A, hvala Bogu, ima ih dosta u našoj vodenici, još će ti brkove odgristi kako uvijek spavaš... Neću, lovi sam!

– Onda mi ispeci pogaču.

– Neću ni to.

– Nećeš! Onda, brate, idem u hajduke. Ovako se više ne da živjeti. Mrzi me da za miševima jurim. A hajduci, čujem, dembelišu u šumskoj hladovini.

– Hm! Ne bih rekao. Hajduk mora biti spreman stići i uteći, a ti... Uostalom, možda će te hajduci opametiti, pa ćeš biti vrjedniji.

– I baš nećeš da mi pečeš pogaču?

– Neću; ko bi lijenčinu uvijek hranio. Idi pa lovi.

– Dobro, djeda Trišo. Onda zbogom. Praštaj so i hljeb koji zajedno pojedosmo, ja odoh u goru zelenu. I nemoj mnogo da tuguješ za mnom.

Ode mačak na vrata, a starac, ostavši sam, počeša se po brašnjavoj kosi i obori glavu.

A mačak pređe uskim brvnom preko potoka, provuče se kroz šuštav zreo kukuruz i zaputi se u pust sumračni bukvik.

– Pazi, otkud ovaj hajduk? – začudi se jedan kos i žurno odleti ispod tiha zelena svoda.

– Oho-ho, već se na prvom koraku vidi ko je pravi hajduk – obradova se mačak i oholo podiže brk. – Idem da potražim kakvu hajdučku družinu, možda im je potreban harambaša.

U golu kamenjaru, punom jazbina, mačak nabasa na debela prugasta jazavca. Leškario je jazo pred ulazom u svoju jamu, sunčao se i po svoj prilici smišljao nekakav lopovluk.

– Dobar dan, šareni šumski stanovniče, ne znaš li, možda, gdje se ovdje nalaze hajduci? Stupio bih u njihovu družinu.

– Hajduci? Pa gdje će biti hajduci ako ne ovdje – uskliknu veseli jazo. – Baš si došao na pravo mjesto. Mi, jazavci, najveći smo hajduci pod nebeskom kapom. Grde nas ljudi na dva dana hoda uokolo, zovu nas i razbojnicima, štetočinama i lopovima. Kako vidiš, mi smo ti vrlo znamenit i čuven narod. Čuveniji smo i od modre lisice, a i medvjedu smo slavu pomračili.

– Gle, gle, od srca se radujem. Valjda ćete i mene primiti u svoje junačko društvo?

– Ta kako i ne bi tako brkata hajduka. Nego ovaj, kako da kažem, da ti nisi kakav rođak psima?

– Psima? Šta govoriš! Nema ljućih neprijatelja nego što smo mi i psi.

– Dobro, onda ćeš večeras s nama u kukuruz. Vidjećemo koliko vrijediš.

Ubrzo sunce utonu za visoku planinsku kosu, kroz lišće zašumi hladan vjetrić i modar sumrak uđe u šumu. Mačak se sjeti djeda Triše i dođe mu tužno:

– Eh, sada moj djeda sjedi sam na pragu vodenice, a mene tamo nema.

Kad se prva sova diže i nečujno poleti ispod grana jazavci krenuše u krađu. Mačak se sjeti kako bi sad divno bilo spavati uz huk vodeničkog točka, bi mu žao što nije poslušao djeda, i tužan pođe s njima. Kad iziđoše iz šume, ugledaše na jednom kraju njive naloženu vatru. To je gazda njive ložio da uplaši štetočine. Najstariji jazavac primače se mačku i sa strahom pripita:

– Bojiš li se ti onoga crvenog sunčeva rođaka što jede suve grane tamo u ćošku njive?

– Koga? – začudi se mačak. – Aha, to ti misliš na vatru. Pa to je moj najbolji drug za hladnu noć.

– Tvoj drug! – prestraši se jazavac. – A, zato li se tebi oči sjaju u mraku... E, onda ti prvi idi u kukuruz, mi ćemo za tobom.

Ali tek što zađoše u njive i počeše da šušte lomeći suve stabljike, psi od vatre nadadoše strašan lavež i jurnuše put kradljivaca. Gazda se prenu iz polusna, zgrabi pušku i opali u noć. Prestrašeni jazavci jurnuše put šume, a mačak se od str­aha pomete i dade se u bijeg prema potoku. Za njim se nadade krupna čupava psina bijesno lomeći kukuruz. Bježeći pred njim kao slijep, mačak jedva pogodi preko brvna na potoku, dotrča do vodenice i zagrebe uz brvna pod krov.

– Jao, jao, otvaraj, dragi djeda Trišo!

– Ko je to? – ču se iznutra starčev glas.

– Ja, tvoj mačak.

– Ne primam hajduke. Idi pa traži drugog jataka.

– Otvaraj, premili djeda. Pusti me samo unutra, nikad mi više hajdučija neće pasti na um. Provrijedniću se, poloviću sve miševe... Jao, evo pasa. Otvori, slatki čičice.

Odobrovoljen, čiča Triša otvori vrata, otjera psa i pusti mačka unutra.

I mačak je zaista održao svoju riječ. Pitajte samo miševe, koji žive u okolini čiča-Trišine vodenice. Pitajte, ako ima još kojeg u životu.